Što raditi kad na ispitu izvučeš pitanje koje ne znaš?

Piše
Petra Haleš

Nov 09, 2020

I baš kad smo pomislili da neće, hop! Eto baš tog pitanja. Pojavljuju se leptirići u stomaku (ali ne oni lijepi), znojimo se, ne možemo vjerovati, koncentracija pada ispod nule, više ne znamo ni ono što smo znali i vraćamo papirić u smislu više sreće drugi put, jer kako položiti ispit s pitanjem koje ne znamo? Pa, možda postoje načini…

Teško je potpuno generalizirati, jer svi mi studiramo na različitim fakultetima, učimo različitu materiju, ali pod pretpostavkom da nismo do tada učili i polagali ispite napamet i imamo znanje i iz nekih drugih predmeta, uvijek možemo premotati znanje iz prethodnih predmeta i povezati ga s onim koje nam u ovom trenutku nedostaje.

Međutim, postavlja se pitanje kad treba odmah odustati, a kada ipak pokušati?

Sjećam se jedne situacije na usmenom ispitu kod jednog profesora kojeg prati glas da je strog i kod kojega se moraju znati sva tri pitanja poprilično dobro da bi se ispit uopće položio, a visoke ocjene su uglavnom misaona imenica za većinu prosječnih studenata. Na takvim ispitima studenti imaju tremu, tišina je takva da se čuje samo neonka koja pucka i studenti se trude ne uraditi ništa ishitreno i „glupo“ što bi sve koštalo te žarko željene ocjene u indeksu. U takvoj situaciji jedan kolega je dva ispitna pitanja odgovarao oko pola sata, a kada je profesor rekao: „Dobro, kolega, može treće pitanje“, on je rekao: „A, ne znam treće pitanje“. Sjećam se da smo svi u učionici bili šokirani, prepadnuti i razočarani, znajući epilog cijele priče. Profesor je bio jako ljut. Kolega je pao. Kao i svi poslije njega.

Jasno je da svi u učionici žele položiti ispit. I oni spremni i oni malo manje spremni, koji su došli „vidjeti pitanja“, „probati na sreću“ ili „prepisati“. Na to da li ćemo položiti ispit utječe puno faktora. Nažalost, jedan od tih faktora je i dobra volja profesora. Netko će možda reći da je to mit, ali znajući neke takve situacije, ne možemo isključiti taj faktor. Kod nekih profesora nema filozofiranja – ili znaš ili ne znaš. Pored te želje da položimo, trebalo bi imati razvijenu i socijalnu inteligenciju i razmišljati kako bi to moglo utjecati na ostatak studenata koji su u redu iza nas.

Dakle – ako izvučete pitanje koje ne znate, trebate odustati u slučaju ako ne znate apsolutno ništa, ako ne možete sastaviti nekoliko smislenih i proširenih rečenica o temi o kojoj se radi ili ako ne postoji mogućnost zamjene pitanja. U svakom drugom slučaju, trebate pokušati.

Kada sam se prvi put susrela s ovom situacijom, jedino što sam u tom trenutku mislila bilo je toliko sam se trudila, nema šanse da ću sada dozvoliti da padnem zbog ove gluposti. Nisam stigla naučiti jedno pitanje koje je bilo jako opširno, ostavila sam ga za kraj misleći da ću to naučiti na kraju (kako da ne) i naravno da nisam stigla. I naravno, to pitanje je je dočekalo na ispitu. Kockanje nije bilo veliko, jer nas je bilo samo troje na ispitu, a ulog je bio ogroman – spremala sam taj ispit jako dugo. Dobila sam najvišu ocjenu. Kako?

#1 Na koncept prvo piši pitanja koja znaš.

Važno je odmah se raspisati o onome što znaš, usprkos groznom osjećaju u stomaku i panici koja je uslijedila. Prvo, profesor vidi sve što pišeš na koncept. Čim pišeš puno, vjerojatno znači kako imaš što reći. To, naravno, ne znači da trebaš pisati referat, ali neka se vidi da znaš. I drugo, dok ispišeš sve što znaš, panika i grozan osjećaj će se smiriti i moći ćeš racionalno razmisliti o pitanju koje ne znaš (baš dobro).

#2 Piši sve čega se sjetiš i što ti ima smisla za pitanje koje ne znaš.

Razmisli dobro u kom kontekstu se javlja to pitanje u ispitnim pitanjima. Šta je bilo prije njega? Neka ti to bude uvod. Poveži svoj uvod sa svojim viđenjem tog problema. Sjećam se da sam zatvorila oči i toliko napregla mozak da sam se sjetila slične materije iz svih prethodnih predmeta koje sam spremala. Raspiši se i ovdje, da izgleda kao da znaš puno. I budi samouvjeren. Neka tvoje ponašanje govori da to što pričaš ima apsolutno smisla i, ukoliko postoji prostor za to, ubaci neku nedoumicu ili prostor za diskusiju i razmatranje onoga što pričaš. Time šalješ sliku da razumiješ materiju i da ozbiljno razmišljaš o tome što pričaš.

#3 Prvo pričaj pitanje koje znaš najbolje, a u sredini ili na kraju ono koje ne znaš.

Vrlo je važno ostaviti dobar prvi utisak. Daj sve od sebe da prvo pitanje bude odlično, daj neko svoje zapažanje, našali se ukoliko je situacija pogodna, da se stvori lijepa atmosfera. Nakon toga možeš procijeniti je li bolje da pitanje koje „ne znaš“ pričaš drugo ili da ga ostaviš za kraj. Jer često, ponesen dobrim prvim utiskom, profesor zna reći: „Uh, nije ovo bilo baš najbolje, idemo na treće“ i onda kad treće pitanje bude dobro, profesor može reći: „Drugo pitanje je bilo malo mršavo, ali generalno ovo može biti neka trojka, kolega?“. Pitanje koje ne znaš možeš sačuvati i za kraj jer često, ukoliko je gužva, profesor kad čuje dva jako dobra odgovora, treće zna prekinuti negdje na pola i reći „Dobro je, kolega, može indeks“. Ovu odluku morate donijeti na osnovu svoje procjene situacije i poznajući profesora.

Ako ste možda pomislili kako je to manipuliranje profesorom, nije. Više je manipulacija utiskom. Iako ponekad je, manipulacija ne mora uvijek biti loša. Na kraju krajeva, iza vašeg ponašanja se krije dobra namjera – položiti prokleti ispit na kojem ste vrijedno radili. I profesori su nekad bili studenti i, čak i oni koje gledamo sa divljenjem, su neki ispit morali polagati na sreću i blefiranje.  A ako kažu da nisu, razmislite… Je li to manipulacija utiskom?

Foto: Pixabay

Izvor: najstudent.com